Zla­ti­bor­ske ple­ti­lje, vri­jed­ne se­o­ske do­ma­ći­ce, čo­ba­ni­ce i ku­ća­ni­ce, pro­sla­vi­le su ovu pla­ni­nu, ba­ve­ći se za­na­tom sta­rim ko­li­ko je i svi­jet star. Nji­ho­ve ru­ko­tvo­ri­ne od vu­ne, pr­vo ru­ka­vi­ce ča­ra­pe i ša­lo­vi, a za­tim i džem­pe­ri, jak­ne, ha­lji­ne i dru­gi odjev­ni pred­me­ti na­šli su se u naj­pre­sti­žni­jim bu­ti­ci­ma u svi­je­tu. Za­hva­lju­ju­ći nji­ma pro­ču­lo se za, do ta­da skraj­nu­to, za­ba­če­no, pla­nin­sko se­lo Si­ro­goj­no iz ko­ga je sve kre­nu­lo, i ko­je je da­nas stje­ci­šte zna­ti­želj­nih tu­ri­sta i po­slov­nih lju­di iz či­ta­vog svi­je­ta. Pri­je rav­no 55 go­di­na, 1962, u Si­ro­goj­nu je osno­va­na Za­dru­ga ple­ti­lja. Po­red re­pre­zen­ta­tiv­nog Mu­ze­ja pod otvo­re­nim ne­bom „Sta­ro se­lo”, sva­ka­ko naj­ču­ve­ni­jeg et­no-mu­ze­ja na Bal­ka­nu i ši­re, u Si­ro­goj­nu po­sto­ji i Mu­zej že­na ple­ti­lja.
Sve je po­če­lo ka­da je, po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, u Si­ro­goj­no sti­gla kre­a­tor­ka Do­bri­la Va­si­lje­vić Smi­lja­nić, mla­da, po­let­na i sprem­na da ovaj kraj pro­mi­je­ni iz osno­va, da za­u­sta­vi mi­gra­ci­ju mla­dih u grad, a da se isto­vre­me­no na­met­ne stra­nom tr­ži­štu. Ona je pr­vo oku­pi­la naj­hra­bri­je mje­štan­ke ple­ti­lje, njih dva­de­se­tak, a on­da im or­ga­ni­zo­va­la i obu­ku. Cilj je po­stig­nut, pa je u jed­nom tre­nut­ku vi­še od 2.000 ple­ti­lja iz Si­ro­goj­na i okol­nih se­la ra­di­lo sko­ro is­klju­či­vo za svjet­ska mod­na tr­ži­šta. Do­bri­la je za tu pro­iz­vod­nju opre­di­je­li­la auten­ti­čan stil, ka­kav ne po­sto­ji ni­gdje u svi­je­tu. Si­ro­gojn­ski pro­iz­vo­di – džem­pe­ri, ka­pe, man­ti­li, jak­ne, kom­ple­ti i ša­lo­vi ra­đe­ni ruč­no od uvo­zne, island­ske me­ka­ne vu­ne, na­šli su se u eks­klu­ziv­nim rad­nja­ma u Ja­pa­nu, Šved­skoj, Ita­li­ji, Nje­mač­koj, Fran­cu­skoj, Ame­ri­ci i dru­gim vi­so­ko­ra­zvi­je­nim ze­mlja­ma.
Svi su bi­li za­do­volj­ni. I sreć­ni. Ple­ti­lje su uz svoj re­dov­ni po­sao u se­o­skom do­ma­ćin­stvu, ko­ji zah­ti­je­va i bri­gu o sto­ci i po­slo­ve na nji­vi, iz­ra­dom pred­me­ta od vu­ne ostva­ri­va­le do­dat­nu za­ra­du, a Si­ro­goj­no je po­sta­lo „cen­tar svjet­ske vi­so­ke mo­de”. Ov­dje su, ple­ti­lja­ma u čast, do­la­zi­li pi­sci i umjet­ni­ci, pri­re­đi­va­ni su kon­cer­ti i ozbilj­ne i za­bav­ne i na­rod­ne mu­zi­ke. Si­ro­goj­no je bi­lo do­ma­ćin ra­zno­vr­snih oku­plja­nja. De­ce­ni­ja­ma una­zad tu­ri­sta je bi­lo naj­vi­še. Mno­go ne­vje­ro­vat­nih po­da­ta­ka za­bi­lje­že­no je da bi se traj­no sa­ču­va­lo u Mu­ze­ju ple­ti­lja. O zna­ča­ju „vi­še­sloj­nog pro­jek­ta ostva­re­nog u ne­raz­vi­je­nom, ru­ral­nom pred­je­lu pla­nin­ske Sr­bi­je” go­vo­re na­gra­de i pri­zna­nja iz či­ta­vog svi­je­ta, svi­je­ta ko­ji su ple­ti­lje do­ve­le u Si­ro­goj­no. Ov­dje su one po­sta­vi­le – cen­tar svi­je­ta.
Bez ogrom­ne ener­gi­je, i vi­zi­o­nar­skih po­gle­da u bu­duć­nost, ova ide­ja se sva­ka­ko ne bi mo­gla ostva­ri­ti. Tu ener­gi­ju i taj vi­zi­o­nar­ski osje­ćaj ima­la je Do­bri­la Va­si­lje­vić Smi­lja­nić, sna­ja ču­ve­nog zla­ti­bor­skog pro­te Mi­la­na Smi­lja­ni­ća, du­go go­di­na i po­li­ti­ča­ra i na­rod­nog tri­bu­na. U do­ta­da­šnjoj se­o­skoj za­bi­ti, bez as­falt­nih pu­te­va i vo­do­vo­da, ni­klo je i et­no-se­lo ko­je či­ne dr­ve­ne ku­će spa­se­ne od pro­pa­da­nja i do­ve­ze­ne iz ra­znih kra­je­va Zla­ti­bo­ra. Da­nas je to mu­zej ko­ji no­si na­ziv „Sta­ro se­lo Si­ro­goj­no”. A za­tim su mo­de­li ori­gi­nal­nih zla­ti­bor­skih vu­ne­nih ar­ti­ka­la po­če­li da se iz­la­žu uz „Ar­ma­ni­ja”, „Sen-Lo­ra­na”, „Pjer Kar­de­na”. Ra­de Lju­bo­je­vić, da­nas vla­snik Pred­u­ze­ća „Si­ro­goj­no kom­pa­ni”, ko­ji je na­sta­vio tra­di­ci­ju Za­dru­ge zla­ti­bor­skih ple­ti­lja, pro­iz­vod­nju odjev­nih pred­me­ta od vu­ne, ko­ji se is­po­ru­ču­ju kup­ci­ma ši­rom svi­je­ta, ka­že da je u zlat­nim vre­me­ni­ma čak oko 3.500 ple­ti­lja iz zla­ti­bor­skih se­la ra­di­lo za iz­voz, da je tr­ži­štu u svi­je­tu is­po­ru­či­va­no i do 80.000 džem­pe­ra go­di­šnje, te da je go­di­šnji de­vi­zni pri­hod do­sti­zao 10 mi­li­o­na nje­mač­kih ma­ra­ka.
Do­bri­la Smi­lja­nić je, pre­ma mno­gim ocje­na­ma, kre­i­ra­la i pre­po­rod kom­plet­nog Zla­ti­bo­ra. Tu, u mu­ze­ju, sa­ču­va­ni su tek­sto­vi i fo­to­gra­fi­je iz isto­ri­je ovog kra­ja. Ka­ko se ne­ka­da ži­vje­lo u Si­ro­goj­nu i okol­nim se­li­ma i ka­ko se se­lo raz­vi­lo do naj­po­zna­ti­jeg i naj­po­želj­ni­jeg se­o­skog na­se­lja na Bal­ka­nu, ka­ko su uz Do­bri­lu ov­dje sti­gli i dru­gi struč­nja­ci po­put isto­ri­ča­ra umjet­no­sti Zo­ri­ce Iv­ko­vić, ko­ja je ve­o­ma do­pri­ni­je­la for­mi­ra­nju Mu­ze­ja „Sta­ro se­lo”, i ko­ja se, kao i Do­bri­la, ta­ko­đe opre­di­je­li­la da ži­vot u ve­le­gra­du za­mi­je­ni zla­ti­bor­skim pla­nin­skim se­lom. Bez­broj je pri­ča o že­na­ma do­ma­ći­ca­ma, o se­o­skoj ško­li pu­noj đa­ka, o toj ču­ve­noj sve­šte­nič­koj fa­mi­li­ji Smi­lja­ni­ća. Ču­va­ju se i pi­sma ko­ja su Do­bri­li Smi­lja­nić upu­ti­le Jo­van­ka Broz, Nen­si Re­gan, Liv Ul­man. Re­ci­mo, ho­li­vud­ska glu­mi­ca Liv Ul­man je bi­la re­dov­ni ku­pac odjev­nih pred­me­ta pro­iz­ve­de­nih u Si­ro­goj­nu. Za­bi­lje­že­no je, ta­ko­đe, da su odjev­ne pred­me­te iz Si­ro­goj­na naj­če­šće no­si­le pred­sjed­ni­ca Islan­da Vig­dis Fin­bo­ga­do­tir i pred­sjed­ni­ca Li­tva­ni­je Da­li­ja Gri­ba­u­skaj­te. I ču­ve­na So­fi­ja Lo­ren je vo­lje­la tu odje­ću.
– U ovom se­lu, cen­tru eks­klu­ziv­ne mo­de, Do­bri­la Smi­lja­nić je u je­sen 1975. go­di­ne do­če­ka­la i ugo­sti­la 120 že­na, su­pru­ga svih am­ba­sa­do­ra akre­di­to­va­nih u Be­o­gra­du. Pi­smom u nji­ho­vo ime za­hva­li­la je Eva Hri­sti­ne Ma­ke­la­i­nen iz Fin­ske, ko­ja je na­pi­sa­la: „Dan ko­ji smo pro­ve­le u Si­ro­goj­nu bio je za sve nas jed­no ve­o­ma bo­ga­to is­ku­stvo u mno­go če­mu – lje­po­ta pej­za­ža, van­re­dan do­ček mu­zi­ča­ra, to­pla at­mos­fe­ra, iz­van­red­no go­sto­prim­stvo ko­jim smo bi­li po­ča­stvo­va­ni u va­šoj ku­ći i na­rav­no pre­div­ni ple­te­ni ar­ti­kli ko­ji­ma smo bi­li u mo­guć­no­sti da se di­vi­mo”, traj­no je za­bi­lje­žio po­zna­ti zla­ti­bor­ski isto­ri­čar Mi­li­sav R. Đe­nić u svo­joj stu­di­ji „Ne­i­ma­ri zla­ti­bor­skog tu­ri­zma”.
Et­no­log Bo­sa Ro­sić, da­nas pen­zi­o­ner­ka ko­ja ži­vi na Zla­ti­bo­ru i ko­joj ta­ko­đe pri­pa­da­ju ve­li­ke za­slu­ge i za raz­voj ovog za­na­ta u Si­ro­goj­nu i za for­mi­ra­nje Mu­ze­ja pod otvo­re­nim ne­bom „Sta­ro se­lo”, sje­ća se pe­ri­o­da ka­da je ču­ve­ni Pjer Kar­den tra­žio da mu se hit­no do­ne­se u Pa­riz 30 pro­iz­vo­da ple­ti­lja iz Si­ro­goj­na. „Šam­pi­on svjet­ske mo­de, Pjer Kar­den, oda­brao je 18 uzo­ra­ka i tra­žio da ra­di­mo za nje­ga džem­pe­re, ali pod uslo­vom da on na njih sta­vlja svo­je eti­ke­te. Do­bri­la je od­bi­la ta­kvu po­nu­du, iako je bio u pi­ta­nju Pjer Kar­den”, za­pi­sa­la je Bo­sa Ro­sić.
Ka­da je si­ro­gojn­ska fir­ma bi­la na vr­hun­cu, za­po­šlja­va­la je vi­še od 200 oso­ba, a svim ple­ti­lja­ma je upla­ći­van pen­zij­sko-in­va­lid­ski staž. Ta­da je Kom­pa­ni­ja Si­ro­goj­no ima­la svo­je is­po­sta­ve u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci i Sje­ni­ci. U sa­mom Si­ro­goj­nu iz­gra­đe­na je fa­bri­ka du­še­ka i jor­ga­na, otvo­re­na je i bi­bli­o­te­ka s ga­le­ri­jom i, na­rav­no, ini­ci­ra­na iz­grad­nja mu­ze­ja na­rod­nog gra­di­telj­stva, Mu­ze­ja pod otvo­re­nim ne­bom „Sta­ro se­lo”. Na po­čet­ku smi­šlje­nog ru­še­nja Ju­go­sla­vi­je, i svje­snog uni­šta­va­nja sve­ga što je bi­lo vri­jed­no u njoj, a po­go­to­vu s po­čet­kom rat­nih su­ko­ba i uvo­đe­njem sank­ci­ja, za­u­sta­vlje­ne su sve is­po­ru­ke pre­ma svi­je­tu.
Na­kon pen­zi­o­ni­sa­nja Do­bri­la Smi­lja­nić se od­se­li­la iz Si­ro­goj­na. Ali, si­ro­gojn­ski džem­pe­ri su i da­lje u mo­di, pro­zvod­nja u Si­ro­goj­nu ni­je još uga­še­na ni­ti će se sko­ro uga­si­ti, ka­ko obe­ća­va Ra­de Lju­bo­je­vić, vla­snik i di­rek­tor „Si­ro­goj­no kom­pa­ni”, ko­joj da­nas pri­pa­da i Mu­zej ple­ti­lja. Ma­da to ni­je ni pri­bli­žno ono­me što se pro­iz­vo­di­lo i svi­je­tu is­po­ru­či­va­lo u vri­je­me dok je o to­me bri­nu­la Do­bri­la Smi­lja­nić. Za­to je osta­lo je da u va­zdu­hu vječ­no leb­de ri­je­či jed­ne sta­re ple­ti­lje iz Si­ro­goj­na: „Ni­ko u ovom kra­ju ne bi tre­ba­lo da sje­de­ći spo­me­ne ime Do­bri­le Smi­lja­nić.”
Sve­ti­slav Ti­ja­nić


Nosilac brojnih priznanja

Pri­li­kom obi­lje­ža­va­nja 120. go­di­šnji­ce zla­ti­bor­skog tu­ri­zma, u av­gu­stu 2013. go­di­ne, op­šti­na Ča­je­ti­na je Do­bri­li Smi­lja­nić do­di­je­li­la pri­zna­nje za traj­ni do­pri­nos raz­vo­ju ove pla­ni­ne. Ona je, ina­če, no­si­lac broj­nih dru­štve­nih i struč­nih pri­zna­nja za svoj rad: do­bit­nik je „Vu­ko­ve na­gra­de” za raz­voj kul­tu­re na se­lu, Or­de­na ra­da sa zlat­nim ven­cem, Sed­mo­jul­ske na­gra­de, No­vem­bar­ske na­gra­de, Na­gra­de za naj­u­spje­šni­jeg kre­a­to­ra go­di­ne, Na­gra­de Re­pu­blič­ke pri­vred­ne ko­mo­re Sr­bi­je za do­pri­nos raz­vo­ju pri­vre­de, do­bit­nik je dvi­je „Zlat­ne ko­šu­te”, Na­gra­de „Zlat­ni pa­un”, na­gra­de Udru­že­nja di­zaj­ne­ra Ita­li­je ko­ja se do­dje­lju­je stran­ci­ma za iz­u­zet­na ostva­re­nja u obla­sti odi­je­va­nja i ta­ko da­lje.